VEOMA KORISNE PROCEDURE U ISHRANI

“Uhvatila” nas glad - poješćemo zdravi obrok  o kome smo pričali.

Traži nam se posle pola sata nešto posebno. Može, ali samo ako sprovedemo obaveznu proceduru. 

 “Nemam vremena!” -  Samo tako smemo da jedemo! 

Naravno, naravno  –  uvek sednemo pre jela! Stajanje ili hodanje sa hranom u ustima mnoge je upropastilo. Onda udahnemo iz stomaka duboko i lagano, uživimo se u svoj željeni izgled, u društvu voljene osobe i u prijatnom okruženju.

Potom, ovo treba da uradimo:

• Sipamo upola nego dosad voljeno gastronomsko zadovoljstvo sa minimumom ugljenih hidrata. Često će nam i manje od toga biti dovoljno, jer je zbog zdravog obroka proradio hormon sitosti.
• Razdelimo ili ako je nemoguće, samo zamislimo trećinu obroka. Gledamo na sat, jer potrošnja toga  dela treba da traje oko 10 minuta! Ukupno 20 - 30. Dodatno podstičemo leptin! 
• Svaku priliku koristimo za odugovlačenje.
• Nož i viljušku upotrebljavamo  tako što mali zalogaj, k’o pola palca, sečemo neposredno pre stavljanja u sasvim prazna usta. Pa svaki put spuštamo pribor na sto. 
• Odvojeno uzimamo jelo i salatu. 

• Trudimo se da budemo svesni ukusa svake uzete trunkice. Na ovaj način mnogostruko pojačavamo zadovoljstvo prijatnom hranom. Eliminišemo „trpanje“ bez razmišljanja. Uživamo u dugom žvakanju. Koristimo ukus do kraja! Kad se hrana spusti do grla, gotovo je sa slasti. Jel tako? Time dobijamo na vremenu da signal za sitost stigne do mozga. 
• Trošimo vreme i tako što ćemo obrisati prste da bi pročitali po koju rečenicu između dva korišćenja pribora.
• Pošto smo pojeli trećinu, proveravamo kol’ko je vremena prošlo. Kasnije opet, bar još jednom.
• Kad pred kraj osetimo nagoveštaj sitosti, odmah obavezno reagujemo, stvarajući novu naviku: iako je veoma ukusno, sa uživanjem bacimo ostatke iz tanjira u kantu. Uvek. Bar jedan zalogaj! 
• Pažnja, pažnja: naknadno gastonomsko zadovoljstvo koje nam padne na pamet, a u startu nije previđeno, smatramo  novim obrokom za koji važi pravilo o tridesetak minuta. Uzdržavamo se od opasnog dodavanja nečeg drugog. Konstatujemo: „Dosta mi je. Sutra ću bolje da predvidim.“

Uz pomoć svega predhodnog  postigli smo:

• Izbegavamo „krkanja“ bez razmišljanja o posledicama.
• Podstičemo  hormone sitosti da odreaguju. Oni uvek kasne, ali stižu pouzdano. 
• Omogućili smo sebi ukusnu hranu sa veoma malo ugljenih hidrata.

Kažu da Francuzima ručak traje oko dva sata!